Татјана Петровић*

ИЗЛОЖБА ОСЕЋАЊА

Нећу почети своју причу речима...Седим сама у сутону ноћи или сама сам у тишини своје собе.Или ипак нисам сама,халуцинирам, јер имам љубав, велику, страсну, неизмерну љубав која покреће сва моја чула, љубав која окупира сваки атом мог младог бића. Читала сам пуно књига у којима се помиње љубав, туга, растанци, бол. Али нису рекли, да док ходаш улицом чујеш многа имена, али само једно, твоје име шапућу птице, ветрови, капи кише. Сунце милује моје лице, а ја мислим да су то твоји прсти. Мислим или желим сасвим је исто, јер ти си увек ту у мојој коси, челу,погледу... За твој осмех дала бих три пролећа свог живота, то је осмех који говори уместо речи, осмех који шапуће уместо даха, који мирише уместо цвета. Ноћас сам гледала звезду како пада, и пожелела само једну жељу: да те видим. Да ураним у топлину твојих очију и тамо заувек останем. Да осетим боју твога гласа и чујем како изговараш моје име. Уствари,

кад боље размислим то и није само само једна жеља. Имам их безброј, а свака од њих у себи садржи твој лик и потребу да те видим. Желим да будем вољена, да осетим све чари једне велике љубави. Желим да ми се на поглед одговори погледом, на осмех осмехом, а највише од свега желим да то будеш ти! Ти са својим осмехом и браон очима, и када се само сетим твојих погледа на себи, осетим неку лаку језу, срце почиње да удара све

јаче, а у мени се буди нада. Колико ће ово трајати зна моја срећа, она је сада ту и не да да се врати нека залутала суза на мом лицу, нека туга у мом оку. Не бих преживела, да нам неко прекине нит ове чаролије, бљештавило чаролије које је тако изненада, а ипак тако нежно и тихо ушло у мој живот. Учини , да живим у машти својих седамнаест година, и пусти да никад не одрастем и не осетим горчину, страх, разочарање, и разбијене илузије. Не дај срећо да потонем у амбис стварности! Не дозволи да поглед твој одлута тамо где нисам ја. Не дозволи ветру, да скине моје име са усана твојих, да те повуче са собом, неким стазама дугим.

Зато допусти да те у машти прати мој осмех кроз тужне часове и крајеве далеке..

19.05.2012.

 Татјана Петровић,

Прва гимназија Београд.